//
Управо читате...

Летопис

Чика Микина школа архитектуре (први део)

У Београду, главном граду Србије, на падинама десне обале Саве, иза Мостарске петље, у насељу познатом под именом Сењак, живи архитекта Михаило Чанак (1932).

Архитекта Чанак је један од ретких наших архитеката, који се поред пројектовања, бави и научним радом, вешто комбинујући оба сегмента у сложеном процесу станоградње. Његова дела красе Београд, Србију, али и просторе бивше, некадашње Југославије, који су и после више деценија још увек у пуној функцији и који одлично сведоче о његовом изузетно обимном стваралачком опусу.[1]

У београдским круговима познат је и под надимком чика Мика. Тако га сви зову, од пријатеља, колега, до деце која су ишла, или иду, или тек треба да иду на његов АРД припремни курс за студије архитектуре. Ово је трећи лик нашег архитекте, до сада слабо обрађиван и објављиван део деловања на пољу педагошког рада, те ће у овом кратком чланку бити мало речи о томе, пре свега, зато што се може говорити о својеврсној Чика Микиној школи архитектуре.

ШКОЛА АРХИТЕКТУРЕ

Данас је већини архитеката, како старијим тако и млађим, познат и лик и дело архитекта Чанка. Поред научног рада, поред пројектантске праксе, битно је истаћи и сегмент педагошког рада овог архитекте. Као што сам поменуо у уводној речи, архитекта Чанак је своје деловање усмерио и ка педагошкој сфери образовања будућих архитеката. Врло је мало архитеката који су добри у пројектантској пракси, а  уједно и добри педагози. То је велика реткост.

Сматрам да са великим правом можемо говорити о својеврсној школи архитектуре, која је уз свој одређен програм припремала младе генерације за предстојеће студије архитектуре и давала прва знања о архитектури.

У свом часопису „АРД Ревју” (ARD Review), који је иначе бесплатан, архитекта Чанак говори о почетку и настанку тог припремног курса за студије архитектуре:

Припремни течај за студије архитектуре при бироу за архитектонско пројектовање, истраживање и едукацију „АРД”, оформљен је пре 15 година (1998) када ме је мој син, тадашњи матурант, а данашњи архитекта са десетак године праксе, замолио да вежбамо мало заједно, јер наводно нема нарочито поверења у тадашње курсеве и појединце, који су исто као и данас припремали децу за пријемни испит. Био сам у послу до гуше (те давне 1983. године још је било доста послова), али и веома почаствован… Не дешава се баш често да се деца за овакву помоћ обраћају родитељима. Обично се увек више верује неком са стране… „У реду”, кажем му, „али доведи још неког да буде веселије”, и он доведе пола разреда (Чанак, 1998, стр. 1).

Ово је у суштини догађај који се може сматрати за истинско рођење Микине школе архитектуре у Београду. Зашто баш кажем школа архитектуре? Уколико се узме у обзир шта је све припремни курс подразумевао – од логичких задатака, преко цртања, моделовања, основих елемената знања о архитектонском обликовању, до историје архитектуре, која обухвата период од праисторије до данашњих дана, можемо говорити о свеобухватности са једне стране, а са друге школа постоји скоро три деценије, што је заиста дуг период и који је захватио многобројне генерације архитеката.

Архитекта Чанак је припремао велики број, сада већ, значајних младих архитеката. Он је свакако утицао на свест будућих генерација, те верујем да ће у некој бољој будућности од сурове данашње стварности доћи до свог адекватног изражаја.

Свакако можемо говорити о великом утицају архитекта Чанка на развој будућих генерација српске архитектуре. Све чешће се у употреби може чути израз – Чика Микини ђаци – што указује о настанку елемента школе односно у овом случају мале Чика Микине школе архитектуре.

Такође, и моја маленкост је била својевремено полазник припремног курса за студије архитектуре код Михаила Чанка, сада већ давне 2005. године. Могу рећи да ми је тај период заиста остао у лепом сећању. То је у ствари био мој први корак спознаје о архитектури. Исто тако сам, 2011. године, са колегама имао прилику и задовољство да са архитектом Чанком радим конкурс за стамбени комплекс у насељу „Др Иван Рибар”, где сам могао, заједно са њима, да научим доста тога што је везано са вештином паковања станова. Верујем да ће то искуство утицати на наш даљи рад и усавршавање у архитектонској пракси.

Недавно је на предавању, приликом свечане доделе Награде за животно дело од стране Асоцијације српских архитеката (АСА), архитекта Чанак истакао да је са једном групом почео, а са другом групом завршио свој пројектантски век:

…И коначно круг се затвара. Прошло је пола века. Стара група је, да кажемо, отишла под земљу (Л. Ленарчич, М. Митић, И. Петровић, И. Симовић и М. Чанак)… После педесет година појављује се нова група. Међу њима Бојан Стевић, Горан Анђелковић и Ђоле Николић… Ја поготово нисам радио са људима који су педесет година млађи од мене… И сад замислите да се цео мој животни круг, за ово време, завршио – са једном групом сам почео, а сада другом групом сам завршио, а та друга група је педесет година млађа од претходне (Анђелковић, 2012).[2]

КОРАК КА ПРАВОЈ АРХИТЕКТУРИ

У току три деценије, Микина школа архитектуре се више пута трансформисала, највише према захтевима пријемног испита Архитектонског факултета. Но, то није утицало на квалитет припремне наставе. Свакако је и даље била одлична подлога за почетак студија архитектуре. Био је то заиста чикамикански први корак ка правој архитектури.

Микина школа архитектуре је направила плејаду будућих архитектонских нараштаја, који делују или ће деловати како у Србији, тако и ван ње. Заиста се може говорити о једној, својеврсној школи архитектуре, која није била, додуше, у наставном плану званичног Архитектонског факултета Универзитета у Београду, али је свакако утицала на стварање одређеног става и размишљања младих генерација и оставила одређен траг. Траг који ће се рефлектовати у будућности српских архитеката и српске архитектуре.

Сматрам да  чика Микин педагошки рад и његов припремни курс за студије архитектуре заслужује епитет школе архитектуре. Такође, морам да признам да ми је велико задовољсто када ме у иностранству препознају, поред тога што сам ђак Београдске школе архитектуре, и као ђака Чика Микине школе архитектуре.

Верујем да ће бити о овој тематици убудуће више текстова. Углавном се овај аспект деловања архитекте Михаила Чанка неоправдано занемарује, што је, по мом мишљењу, недопустиво. Ипак је то допринос новом таласу наше архитектуре.

Чика Микина школа архитектуре (други део)

Горан Анђелковић


[1] Више информација о пројектантској пракси и научном раду архитекте Михаила Чанка има у интервјуу, који сам обавио са њим током августа 2012. године, под називом „Паковање стана као уметничка вештина”.

[2] Реч је о мом снимку предавања приликом свечане доделе Награде за животно дело од стране АСА архитекти Михаилу Чанку. На јутјубу (YouTube) постоји снимак целог предавања у трајању од 70 минута.

Поделите са пријатељима

Коментари

Тренутно нема коментара на овај чланак. Будите први, пошаљите коментар.

Пошаљи коментар