//
Управо читате...

Летопис

Чика Микина школа архитектуре (други део)

У претходном чланку било је више речи о идентитету и феномену Чика Микине школе архитектуре. Но, поновићу неке суштинске ствари које су битне.

Изложба на крају курса у Дому инжењера Србије

Изложба на крају курса у Дому инжењера Србије

Идентитет школе архитекте Чанка може се посматрати, пре свега, кроз наставни процес ове мале наставне школе, која је у суштини била припрема за почетак студија. Већ наредне 2013. године обележава јубилеј од 30 година постојања. То је заиста велики временски период који је обухватио бројне генерације архитеката. Ако посматрамо из тог угла, архитекта Чанак је недвосмислено имао утицаја на развој свести потоњих генерација архитеката.

Када говоримо о феномену ове школе, онда говоримо о суштинским везама између генерација. Заиста постоји значајна плејада архитеката који су изникли из ове школе. Неминовно је да је све чешће у употреби термин чика Микини ђаци, те да су тако препознати поред званичне институције Београдске школе архитектуре, што је свакако значајно.

Верујем, такође, да ће све генерације чика Микиних ђака имати утицаја на развој српске архитектуре у скоријој будућности.

Настава Чика Микине школе

Чика Микина школа архитектуре настала је сасвим случајно, као што је било речи у прошлом чланку, на предлог и молбу његовог сина, данас архитекте у Канади, Милоша Чанка. Од тада низаће се бројне генерације ученика чика Микине школе (Чанак, 1998).

Милош Чанак

Милош Чанак

У прошлом чланку започео сам тему и облика наставе ове школе. Овде ћу изнети мало шире информације. Пре свега, треба рећи да се програм наставе ослањао на пријемни испит на Архитектонском факултету Универзитета у Београду. Како се мењала форма пријемног испита, тако се и настава припремне школе усклађивала према истом.

Поред основне форме и концепта за пријемни испит, било је и доста базичних елемената из обликовања и моделовања, као и теоретских ствари из области историје архитектуре. На пример, и дан данас памтим филмове које је архитекта Чанак пуштао на својим припремним часовима. Ту је било заиста вредног материјала који је требало погледати. То је врло вредна и документована база материјала и података.

Цела школа трајала је од октобра до краја јуна месеца. Такорећи приближно десет месеци. Свака година се завршавала са својеврсном изложбом цртежа одређене генерације. Изложба се одржавала у просторијама Дома инжењера Србије у улици кнеза Милоша, у самом строгом центру Београда.

Мало ко је тада увиђао ту чињеницу да је то у суштини први облик нашег излагања. То је прва изложба сваке нове, будуће генерације архитеката, што није уопште мала ствар за неког почетника. Посебно бих истакао део наставе који се одвија у простору Музеја афричке уметности, који је такође на Сењаку. На пролеће, када отопли, отприлике у мају и јуну, часови цртања се тамо одвијају. Простор музеја је испуњен различитим експонатима и фигурицама из Африке, што је свакако било врло јако инспиративно за цртање.

Генерације Чика Микине школе

Кроз чика Микину школу архитектуре прошло је заиста пуно људи који су постали архитекти. Ипак ту стоји три деценије рада. Ако бисмо говорили о некаквој подели генерација, најбоље би било посматрати кроз фактор времена. Пошто школа следеће године прославља три деценије свог постојања, онда није лоше правити поделу генерација према деценијама. Период од десет година је некако оптимално доба за неку поделу и тумачење. Подела би била следећа:

  1. Генерација прве деценије (1983-1993);
  2. Генерација друге деценије (1993-2003) и;
  3. Генерација треће деценије (2003-2013);
Владимир Лојаница и Небојша Фотирић

Владимир Лојаница и Небојша Фотирић

У даљем наставку, издвојићу неколико интересантних лица из све три групе, иако је заиста позамашан списак архитеката.

У генерацију прве деценије (1983-1993) свакако спада син архитекта Чанка, Милош Чанак (1966), наш садашњи архитекта на простору Канаде. Међу значајнима свакако спада садашњи ванредни професор на Архитектонском факултету у Београду, архитекта Владимир Лојаница (1969), син архитекте  и члана САНУ Милана Лојанице, али и доцент Небојша Фотирић.

Генерација друге деценије (1993-2003) представља време премантне кризе на простору бивше Југославије. Грађански рат је увелико трајао на подручјима појединих република, а на простору Србије биле су санкције и незаобилазна криза на свим нивоима.

Ђорђе Алфиревић и Марија Царан (Ћурчић)

Ђорђе Алфиревић и Марија Царан (Ћурчић)

У ову другу генерацију спадају архитекти као што су Ђорђе Алфиревић (1976) и Марија Царан (1975) –  екс Ћурчић. Они су уједно постали додатни професори у Чика Микиној школи архитектуре. Сада, у овом часу, архитекта Ђорђе Алфиревић помаже архитекти Михаилу Чанку у одржавању школе (поред професора из математике др Милоша Чанка), а могуће је да ће наставити традицију Чика Микине школе. Но, али то ће време показати.

Генерација треће деценије (2003-2013) је најмлађа генерација младих архитеката и студената – будућих архитеката. Ово време свакако карактерише тешка економска ситуација и криза, како на нивоу Србије, тако и на светском нивоу (Светска економска криза је почела 2008. године), који су свакако утицали на смањене и обим посла архитеката, те и њиховом (не)потребом.

У овој генерацији се свакако издвајају Бојана Станковић (1987), Бојан Стевић (1986), Ђорђе Николић (1986), Душан Трифуновић (1986), Јована Милетић (1986), Горан Анђелковић (1987) и други. Требало би поменути и Срђана Стојановића (1986-2012), који нас је на нашу жалост напустио пре времена и који је заиста обећавао светлу будућност у нашој архитектури.

Бојана Станковић, Бојан Стевић, Ђорђе Николић и Душан Трифуновић

Бојана Станковић, Бојан Стевић, Ђорђе Николић и Душан Трифуновић

Ово су најновије и најсвежије генерације, те њима тек предстоји неко будуће доказивање. Многи од њих су се у великој мери афирмисали, имали бројне конкурсе и пројекте иза себе, имали искуства у настави на факултету, али предстоји један велики рад и деловање у будућности.

Традиција едукације нових архитектонских нараштаја

Чика Микина школе архитектуре траје већ три деценије. Можемо говорити и о некој врсти традиције едукације нових и будућих архитектонских нараштаја у Србији.

Срђан Стојановић и Јована Милетић

Срђан Стојановић и Јована Милетић

Временски период од три деценије обухвата заиста подужи списак архитеката који су израсли из ове школе. Направљена је прелиминарна подела према временској дистанци од десет година. У овом пресеку времена можемо говорити о три генерације архитеката који су ишли на АРД припремни курс за студије архитектуре. У чланку су наведене поједине интересантне личности, али је списак свакако дужи. Заиста ту има врло значајних имена наше архитектуре, о којима ће свакако бити речи и свакако неће бити занемарени.

Горан Анђелковић

Горан Анђелковић

Као што сам рекао у првом чланку о Чика Микиној школи архитектуре, о овој теми до сада се мало говорило, а скоро ништа није записано. Тако да верујем да ће у скоријој будућности бити више речи о педагошком раду архитекте Чанка, али и о његовим ђацима, где ће детаљније бити обрађено, истражено и дефинисано.

Могу рећи да ова два чланка представљају више пионирски покушај схватања педагошког рада архитекте Чанка, његов утицај на развој будућих нараштаја, као и склапање целокупнке слике архитектонске сцене у Србији у задњих тридесет година.

Чика Микина школа архитектуре (први део)

Горан Анђелковић

Поделите са пријатељима

Коментари

Тренутно нема коментара на овај чланак. Будите први, пошаљите коментар.

Пошаљи коментар